Da li od sebe možemo pobeći?

Dragi naši prijatelji, želimo da ovu priču podelimo sa vama kao podstrek, ohrabrenje da nikada ne odustanete od svojih talenata, ljubavi, samih sebe.

Kako je sve počelo?

Trebaće mi šest meseci, dve nagrade i jedna knjiga da shvatim da ništa nije bilo slučajno.

Toga dana, kupila sam časopis koji izlazi svakoga četvrtka. Da li je to bila sudbina ili slučajnost? Tada nisam o tome razmišljala, listala sam stranice tražeći nešto zanimljivo. Kao svake novine toga tipa, pune su bile saveta kako da ostaneš mlad i lep, kako da se zdravo hraniš, kako da kombinuješ odeću, obavezno po koji recept, savet u vezi dece, preporuka za neku knjigu, ukrštenica i naravno horoskop. Ovoga puta sem uobičajenih tema bio je raspisan i konkurs za ljubavne priče čitalaca. Pročitala sam objavljenu priču i pomislila “ja ovo umem bolje”.

Naravno za svaki početak potrebna je i doza samopouzdanja. Želela sam da pišem, pojma nisam imala kako će ispasti ali želja je nadvladala. Reči su se nizale praveći rečenice, i ja sam pisala. Bila je to moja prva priča posle dvadeset godina. Pročitala sam je i poslala meilom redakciji. Nikada nisam ispravljala radove, oni su nastajali u dahu kao rezultat moje trenutne inspiracije i poleta. Svaki čovek piše iz svoje sopstvene potrebe, i jedino je to smisao i suština pisanja. Ponovo sam bila ja. Tada još nisam znala šta će biti rezultat svega toga a iskreno nisam se ni opterećivala sa očekivanjima. Dani su prolazili, novine sam prestala da kupujem i gotovo da sam zaboravila. Došao je uskrs, tog prepodneva, sin i ja odlazimo u radnju, klasična kupovina, i mahihnalno stavljam časopis koji prtotekla dva meseca nisam kupovala. Dolazimo kući, ručak, sedamo ispred televizora, i ja listam novine. Na sredini, preko dve strane stoji moja priča. Počinjem da vičem “objavili su je”, taj trenutak nikada neću zaboraviti. Sreća koja me je preplavila toliko je bila velika da sam imala potrebu svima da javim. Novine su prelaze iz ruke u ruku i svi su bili u čudu. Uživala sam u svojoj priči. Prosto nisam mogla da verujem da mi niko ništa nije javio, zet me pita da li sam gledala mail i ja priznajem da od petka nisam otvorila poštu. Zajedno palimo kompjuter i tamo šćućuren među desetinama meilova stoji meil redakcije “Nadam se da ste se obradovali kada ste videli da smo vam objavili priču”. Tog trenutka shvatam da je to sreća za kojom sam tragala svih ovih godina. Živimo, radimo i nikada ne razmišljamo koliko smo zaista ispunjeni. Bežimo od sebe opravdavajući se poslom, problemima, nedostatkom vremena.

Da li od sebe možemo pobeći?

Da li od talenta koji nam je Bog podario smemo odustati?

Pisanje me je uvek pratilo, nekada su to bili stručni tekstovi iz oblasti nekretnina, nekada uvodni govori za seminare, nekada dečiji pismeni zadaci, lektire...Tešila sam se, kada već ne pišem mogu da čitam. Knjige su me uvek pronalazile. Sećam se jednog leta na jezeru, kada smo na šetalištu otkrili tezge sa polovnim knjigama.

Te godine sam imala veliku povredu i plivanje je bilo ključno za moju povređenu nogu, jezero je imalo 500m u prečniku i mi smo ga dva puta dnevno preplivavali, uveče smo čitali i bio je to odmor kakav samo možeš poželeti. Tada nisam znala da je to put koji sam morala preći da bi došla do trenutka da opet pišem.

Dok sam pisala prvu priču cilj mi je bio da ispričam ono što osećam. Oslobađala sam svoje snove, slutnje, želje i verovala sam da je ljubav ta koja me pokreće. Posle sam napisala priču koja je čekala 22 godine. Ta priča je o mojoj porodici, dve stranice koje su pobedile zaborav. Tada sam dobila veliku nagradu. Bila je to potvrda da nikada više ne odustanem od pisanja. Verovala sam da je sve slučajno. Toga leta sam sedela na obali moru, gledala u pučinu i listala knjigu koju je moj sin slučajno poneo, tada sam shvatila da ništa nije slučajno. Bog nikada ne odustaje od nas. Jedna divna žena, glavni je “krivac” za moju neslućenu sreću. Njen čudesni dar oslobodio je moju energiju i ja sam konačno počela da pišem. Bog nam se obraća na razne načine samo treba da naučimo da gledamo. Ako postoji zaključak onda je on vrlo jednostavan, ne odustajte od sebe. Srećan je samo onaj čovek koji radi ono što voli.