Ljubavni roman Goli kraj 03

Odlazila sam plašeći se da se ne predomislim. Kolena su mi klecala i sa poslednjim atomima snage sam ustala i pozdravila se. Potajno sam očekivala da će nešto uraditi, uhvatiti me za ruku i kaže nemoj ljubavi moja, ili napraviti scenu ili me odvesti negde i dugo voditi ljubav ne prihvatajući kraj. Želela sam da me zadrži da osetim da mu značim, da besni, ali ništa sem te pomirljivosti. Ustvari, od njega sam upravo i očekivala takvu reakciju. Uvek na odstojanju, suzdržan, hladan i nije mogao nešto drugo da učini. Nesreća je bila što sam znala kako izgleda kada čovek voli ženu. Nije me voleo dovoljno. Uvek sam htela sve, negde sam pročitala, dve stvari se ne mogu sakriti kašalj i ljubav. Želela sam da me gleda, da me vidi a on je uvek bio negde daleko.

Danas znam da me je voleo na svoj način, tog leta sam mislila drugačije. Verovatno godine moraju proći da bismo postali mudriji. Nisam tužna, možda setna. Pravimo najveću grešku mereći tuđa osećanja prema svojima, tumačeći druge ljude prema sebi. Često ni sami sebe ne vidimo a mislimo da smo ovladali veštinom življenja. Nisam se pokajala. Instikt mi je govorio da tako uradim. Vreme je posle pokazalo da je odluka bila prava. Danima sam gledala u telefon, trzala se na svaku poruku ali ništa. Nisam mogla nazvati, ja sam ta koja je otišla.

III

Bolelo me je sve, nisam mogao da nazovem, ostavila me je, ponos mi nije dozvoljavao ili sujeta. Vremenom sam očvrsnuo, bar sam tako mislio.

IV

- Često ga se setim.

- Često je se setim.

- Osetim njegov miris u vrelim letnjim danima.

- Osetim je kad god sam pored reke.

- Voleo je suva vina.

- Volela je slatka vina.

- Kakva je danas?

- Kakav je danas?

- Da li ikad pomisli na mene?

- Da li ikad pomisli na mene?

V

Dok sam ispijao drugu kafu na terasi hotela, čekao moju tadašnju drvojku, i po mom mišljenju bilo ih je previše, ludovao sam želeći da izbrišem njene tragove, opet sam razmišljao o njoj. Možda zbog leta, možda zbog dosade, možda zbog praznine koja mi je uvek ostala u stomaku, hiljadu možda. Više nisam mogao da izdržim, morao sam da razbistrim glavu, krenuo sam glavnom ulicom, šetnja će mi prijati. Stigli smo u Kotor prethodni dan, rezervisao sam sobu u hotelu, užasavala me je pomisao da budem da spavam na jedrenjaku sa nekim drugim. Koji đavo sam i kupio taj brod, gliseri su moja strast?

Mora da ludim ili je to samo kriza srednjih godina. Moja pokojna baka je govorila kada ti je dupe u toplom, glava bunca. Imao sam sve, sem nje. Ko zna, možda je ružna, debela, udata sa gomilom dece. Nema šanse, od ovakvih misli osećao sam se još gore. Put me je vodio pored knjižare, odjednom je bila tu. Smešila se sa omota knjige. Gledala me je onim istim ispitivačkim pogledom. Stao sam kao ukopan. Knjižara je bila prelepa, sva u staklu a njena knjiga izložena na centralnom mestu u izlogu. Ušao sam i svuda oko mene se smešila. Plakati sa njenim likom ispunjavali su zidove.

- Izvolite, da li mogu da vam pomognem?

- Želeo bih da kupim ovu knjigu. Da li znate o čemu se radi?

- To je trenutno najprodavanija knjiga, ima svega, možda je najbolje da pročitate sadržaj na koricama, ali malo toga će te iz njega videti, slobodno je kupite, neće te se pokajati. Ako želite dođite večeras, lično će autorka čitati delove iz knjige i može potpisati vašu.

- Sigurno ću doći.

Knjižara je bila prelepa, sva u staklu a njena knjiga izložena na centralnom mestu u izlogu. Ušao sam i svuda oko mene se smešila. Plakati sa njenim likom ispunjavali su zidove.

VI

Leto je bilo u punom jeku kada su me pozvali da dođem u Kotor. Obožavam taj grad, poslali su mi fotografije knjižare i znala sam da je to pravo mesto za predstavljanje moje knjige.

Moderna knjižara smeštena u starom gradu, kontrast koji pleni sam po sebi. Ogromni stakleni izlozi sa leve i desne strane od ulaza, jednostavna unutrašnjost kamene prostorije, police od poda do plafona pune knjiga i rasveta fantastično urađena stvarala je utisak nekog drugog vreme. Police su bile stare, drvene, verovatno je ova prostorija oduvek bila knjizara ili prodavnica, u ćoškovima su stajale škrinje, svećnjaci i po koja fotelja, kameni pod uglačan od godina, davao je patinu ovom mestu.

Za ovu priliku centralni deo prostorije je ispražnjen tako da su stolice stajale u polu krug i na moju molbu ogromna škrinja je ostavljena kao sto za potpisivanje. Želela sam da sačuvam tu atmosferu, bez pompe, samo ljubitelji knjige, reči koje odjekuju zbog visokih svodova i kamenih zidova. Promociju smo zakazali u devet uveče, kada vrelina prođe i kada mrak obavije uske ulice starog grada.

Moj prvi susret sa ovom tvrđavom bio je jednog hladnog proleća, duvala je bura i promrzli, sišli smo u konobu Skala Sante. Predivno mesto. Gorela je vatra, sedeli smo pored kamina a u pozadini Rade Šerbedžija je recitovao pesmu Žak Prevera Barbara. Nažalost konobe više nema, ostao je samo restoran sa belim stoljnjacima bez šarma, novi vlasnik promenio je sve sem naziva.

Volim ovaj grad, volim ove ljude, volim Boku.

VII

Organizatori su mi se dopali tako da sam mogla da odahnem. Prvi utisak mi je uvek bio presudan, a ovi mladi ljudi zračili su entuzijazmom, urođenom samouverenošću i toplinom.. Osmislili su da veče bude puno romantike, sveća i vina.

Pažljivo sam se pripremala za ovu priliku. Želela sam da budem lepa. Oko sedam sati počela sam da se spremam, neko čudno osećanje uvuklo se u mene. Smenjivali su se talasi raspoloženja od euforije do neobjašnjive tuge. Gledala sam svoje lice u starom ogledalu i činilo mi se da me neko drugi posmatra. Počela sam da razmišljam o njemu. Zašto baš sad?

Trudila sam se da ga izbrišem iz misli, volela sam da zamišljam moj um kao jedan ogroman orman sa puno fioka, njega sam uredno složila i stavila u poslednju. Ova jednostavna tehnika mi je pomogla da preživim, da budem slobodna.

Odabrala sam haljinu od belog platna, gornji deo je uzan sa velikim dekolteom i kratkim rukavima, kroj sličan pedesetim godinama, suknja se bogato širi do iznad kolena. Voleo je kada obučem široku suknju, tada bi mi guza došla do izražaja a on ju je obožavao.

Ma, kao da je bitno šta je on voleo, zašto me opet opseda, neću da mislim, to je bila samo jedna od ljubavi bačenih pored puta.

Obukla sam podsuknju, sviđa mi se da čujem šuštanje dok koračam, podseća me na zvuk talasa. Naravno, sandale sa visokim štiklama, što ni malo neće biti lako po kaldrmi starog grada, ali za lepotu se mora malo pomučiti. Kosu sam podigla u konjski rep i sve u svemu dobro sam izgledala. Nikad nisam bila skromna pa nema svrhe ni sad se menjati. Moj dobar prijatelj često je umeo reći: Skromnost je vrlina onih koje druge vrlina nemaju. Naravno, izjava koja nema veze sa stvarnošću ali nas je uvek dobro zabavljala. Uvek smo uživali u svojoj ekscentričnosti. Uzela sam tašnu, stavila parfem i zakoračila u noć.

Sviđa mi se ova rečenica, iako je od silne upotrebe postala fraza. Imam vremena, idem polako, stajem ispred crkve Svetog Nikole i ulazim da upalim sveću. Osećam da mi treba Božja pomoć večeras, mada ne mogu da objasnim zašto. Spokoj mi puni dušu i ja uživam u tom miru.

Izlazim napolje i samo par metara dalje je knjižara. Razmisljam kako su ljudi u to davno vreme jednako cenili kulturu, trgovinu, umetnost, veru.

Prostor izgleda fantastično, stvarno su se potrudili. Svira tiha muzika, svetla diskretno osvetljavaju police, centralni deo je u polu mraku, osvetljen samo svećama, na ogromnoj škrinji stoji uljana lampa, moja knjiga i čaša vina. Stolice su poređane uz bočni zid praveći polu krug prema ulazu. Stare škrinje na suprotnom zidu, za ovu priliku su prekrivene belim stoljnacima i na njima stoje vinske čaše.

- Dobro veče, stigla sam.

- Dobro veče, kako Vam se sviđa, ako želite imamo još vremena da nešto promenimo?

- Ni slučajno, savršeno je. Pogodili ste moj ukus. Volim ovakav ambijent. Recite mi kakav je protokol.

- Mislili smo da u devet sati počnemo, prvo će Nikola poželeti dobrodošlicu i reći nekoliko reči o vašoj knjizi, onda će predstaviti vas, zamolićemo ih da se posluže vinom i sednu kako bi vi mogli da počnete. Posle čitanja vi će te potpisivati knjige i time je ovaj deo gotov. Posle imamo jedno iznenađenje za vas, idemo u jednu autentičnu konobu na večeru.

- Odlično, ne bih volela da ugnjavimo naše čitaoce tako da sam odabrala meni najomiljeniji deo iz knjige koji nije suviše dugačak.

- Vremena imamo, tako da se možemo opustiti dok se knjižara ne otvori, hajde da probate naše domaće vino.

Prešli smo u drugi deo knjižare, dopali su mi se i Nikola i Nina i ostatak ove mlade ekipe koja je sa entuzijazmom vodila ovo mesto. Nikola je zavrsio knjizevnost, imao je srece da nasledi ovaj prostor, kao logicno resenje nametnula se knjizara. Pradeda i deda su mu bili pomorci, otac komunista, uz boziju pomoc uspeo je da sacuva ovaj prostor. Nikola je napravio magiju. Bez razmisljanja sam prihvatila njihov poziv.

Nastaviće se…