Izolacija stanje uma

Vreme u kome smo zauvek će obeležiti naš život. Sve ono što smo do sada znali, preispitaćemo. Mi rođeni između dva veka, bili smo svedoci raznih događaja u novijoj istoriji. Prvi put su nas bombardovali, prvi put smo imali celodnevne restrikcije struje, prvi put smo imali inflaciju, prvi put smo doživeli raspadanje jedne veličanstvene države. U mnoštvu tih prvih puta mi smo živeli, učili, radili, rasli i razvijali se.

Kako sačuvati sebe? Kako se izboriti sa strahom? Kako nastaviti tamo gde smo stali? Verujem da nas sve muči neizvesnost. Optimista po rođenju, rešila sam da vidim lepšu stranu. Toliko sam žudela za odmorom, za danima gde ću moći duže da spavam, za slobodom da čitam i pišem. Kosmos se uvek potrudi da nam ispuni želje. Retki su oni

koji danas nisu zabrinuti. Sve je to sasvim normalno. Suočavamo se sa situacijom koja je potpuno van naše kontrole i volje. Sem svoga tela, izolujte i svoj um. Jedan od načina je posvetiti se hobijima, ugoditi sebi.

Večeras dok ovo pišem, razmišljam kako smo u stalnoj trci za boljim životom, izgubili sebe. Postali smo robovi svojih ambicija, očekivanja, želja. Danas čovečanstvo pati, bol je toliko velika da nas parališe. Verujem da ćemo posle ovoga izaći jači. Verujem da ćemo više ceniti običan sunčan dan, šetnju po gradu, kafu sa prijateljima. Oslobodićemo se suvišnih stvari, možda će neko kupiti komad zemlje i zasaditi svoju baštu. Tražićemo nove poslove koji se mogu raditi bilo gde i bilo kada. Sedećemo pored reke i udisati miris Dunava, volećemo se jače, duže, oprostićemo sitne grehe jedni drugima. Pićemo čaj od đumbira, jesti med, luk, tražiti bakine recepte, igrati se sa svojom decom, shvatićemo da je život božiji dar i da ga svaki dan treba živeti. Ako posle ovoga budemo samo mrvicu bolji, pažljiviji prema prirodi i jedni prema drugima onda je čovečanstvo pobedilo.